Крајем прошле (2022) године Удружење инжењера електротехнике Републике Српске (Удружење) организовало је тросатни панел "Улога и позиција инжењера у друштву". Расправа је одржана на Електротехничком факултету поводом обиљежавања 60 година студија електротехнике у Бањалуци. Прича је бањалучка, због поменутог повода, али може да буде и сарајевска, мостарска или било ког другог града у Босни и Херцеговини у коме се изучава електротехника у ширем смислу.
Неколико панелиста је подсјетило на развојни пут електротехнике од половине прошлог вијека до данас, истичући на првом мјесту примјер фабрике "Руди Чајавец", који је до почетка деведесетих година запошљавао преко 10.000 радника. На врхунцу свог развоја намјенска индустрија "Чајавеца", са више од 500 инжењера, превасходно електротехнике, учествовала је у развоју око 75 одсто електронских компонената и система кориштених у тадашњој ЈНА. То је представљало највећи извозни потенцијал СФРЈ, која је у том периоду извозила око пет милијарди америчких долара. "Чајавец" је посједовао савремене технологије, као што су хибридна микроелектроника и технологија прецизног лива, јединствене у југоисточној Европи. У то вријеме био је међу водећим свјетским произвођачима професионалне електронике. Неизмјерну подршку имао је баш у Електротехничком факултету у Бањалуци, попут "Енергоинвеста", који се ослањао на Електротехнички факултет у Сарајеву.
За Бањалуку се говорило да је град електронике и лијепих дјевојака. Са становишта аутора ових редова дјевојке су данас још љепше. Питање је шта је остало од електронике. Захваљујући баш инжењерској бази "Чајавеца", Ремонтног завода "Космос" и "Телекома" са краја прошлог вијека и континуалном образовању младих инжењера савременим програмима Електротехничког факултета, није ни електроника изгубљена. Осим богате традиције, кључну развојну улогу ових простора имаће (већ имају) одговарајући факултети који образују кадрове за потребе индустрије информационо-комуникационих технологија.
На високотехнолошком сектору, у којем се знање најбрже развија, али и најбрже застаријева, почива снага економија и развијених и земаља у развоју. Срећом, на овим просторима све је више компанија овог сектора које су се саме избориле на међународном тржишту, без икакве подршке власти било ког нивоа. И било би их двоструко више да имамо потребан број инжењера. Сви факултети у оба босанскохерцеговачка ентитета који образују кадрове за потребе информационих технологија (ИТ) не могу ни близу да задовоље потребе тржишта.
Посљедњих десетак година на ИТ тржишту БиХ највећа потражња је за софтверским инжењерима. С краја прошле године, у једној од босанскохерцеговачких база ИТ послова налази се око 600 отворених позиција, од чега се скоро 500 односи на развој софтвера. Ово свакако није једина база, нити су ово све тренутно отворене позиције у босанскохерцеговачкој софтверској индустрији. Ако се узме у обзир да на Електротехничком факултету у Бањалуци годишње дипломира мање од 60 инжењера (слично је и са осталим сродним босанскохерцеговачким факултетима), при чему нису сви софтверски инжењери, јасно је да сви сродни факултети у БиХ не могу ни близу да задовоље потребе садашње софтверске индустрије.
У посљедње вријеме, међутим, расте потреба и за инжењерима других профила, као што су мрежни инжењери, систем инжењери, инжењери који раде у области роботике, електроенергетике и електронике. Појављују се и компаније које су спремне да отварају своја развојна представништва на овим просторима. Сви траже најмање пет инжењера за почетак, а њих нема. Већ се указују потребе за стручњацима у областима вјештачке интелигенције, машинског учења, ИоТ-а (интернет ствари), сигурности информационих система и другима.
У наредном периоду очекују нас нови, много комплекснији изазови као посљедица наступајуће револуције у биоинформационим технологијама. Ова технолошка револуција без сумње ће ставити човјечанство пред најтежа искушења. Израелски писац Јувал Ноа Харари у својој књизи "21 лекција за 21. вијек" каже: "Технолошка револуција могла би ускоро да истисне милијарде људских бића с тржишта рада и да створи огромну нову бескорисну масу, што ће изазвати друштвене и политичке немире с којима ниједна постојећа идеологија неће знати како да се носи." Харари даље истиче: "Ако либерализам, национализам, ислам или нека нова вјера хоће да обликује свијет 2050. године, мораће не само да разумије вјештачку интелигенцију, алгоритме Велике датотеке и биоинжењеринг, него и да их утка у један нови смислен наратив." Независно од тога у којој мјери су Хараријева предвиђања реална, неспорно је да нас је технолошки развој већ довео до тога да живимо са стварима које су скоро до јуче биле у домену научне фантастике. Технологије напредују брже него што смо у стању да их разумијемо, директно утичући на нашу егзистенцију више него било која идеологија. Инжењери ће нам, новим технологијама, креирати будућност.
Питали смо декана Електротехничког факултета у Бањалуци проф. др Зорана Ђурића може ли Факултет у образовању да прати овако брзе технолошке промјене. По њему, Факултет се до сада добро носио са технолошким изазовима. Чињеница је да на Факултету не постоје сви потребни профили, али "студенти у току свог школовања добијају базична знања потребна за оспособљавање у различитим областима". Другим ријечима, студенти се уче како да брзо науче оно што им доносе нове технологије. Да су то добро научили говори и чињеница да наши инжењери веома успјешно раде на изазовним и веома комплексним пројектима свјетски познатих компанија у различитим индустријама.
Већ сада су два кључна проблема босанскохерцеговачке ИТ индустрије: недостатак кадрова одговарајућих профила и ограничене могућности факултета да их адекватно и у довољном броју образују. Први проблем створио је овај други. Да би одговорили потребама индустрије, факултети би требало да уписују већи број студената, формирају нове студијске програме, нове смјерове или групе курсева у оквиру постојећих студијских програма. Све то изискује повећање броја наставника и сарадника на факултетима. А њих нема, боље рећи све их је мање. Разлог је једноставан: што је већа потражња за инжењерима, компаније нуде веће плате, које су већ сада и двоструко веће од плата редовних професора универзитета. То јесте добро за инжењере у индустрији, али је дестимулативно за научноистраживачки подмладак, који је база универзитетског кадра. Млади асистенти напуштају факултете и за знатно веће плате одлазе у индустрију. Проблем је веома комплексан и универзитети га сами не могу ријешити. Он је специфичан за земље попут БиХ, које недовољно улажу у научноистраживачке пројекте који би могли да привуку младе истраживаче на универзитете.
На потезу су прије свега доносиоци стратешких одлука - владе надлежне за високо образовање, технолошки развој и индустрију. Када бих био на њиховом мјесту, наложио бих деканима одговарајућих факултета да већ у сљедећу школску годину, у односу на текућу, упишу двоструко више бруцоша на ИТ студијске програме и питао их шта им је потребно за то. Доносиоцима одлука нуди се изванредна шанса брзог технолошког развоја, отварање нових компанија, останак младих људи на овим просторима и повратак оних који су их напустили. Реалне претпоставке за то су: технолошка револуција глобалних размјера, потреба високообразованих кадрова за њену примјену и имамо паметну и талентовану омладину способну да усвоји нове технолошке изазове. Потребно је само да им омогућимо да се адекватно образују. Приватне ИТ компаније спремне су да помогну. Оне то већ раде. ИТ сектор је развојна шанса Бањалуке, Републике Српске и БиХ. Ако је искористимо, Бањалука ће поново да буде град електронике и лијепих дјевојака.
Извор: Независне новине
